Незаштићена лепота

ЗАЈЕДНО СА СЕЛИМА, НЕСТАЈУ СТАРЕ СОРТЕ ВОЋА ИЗ СРЦА ШУМАДИЈЕ
Укус доброте Србије
Најслађе шљиве, јабуке, крушке, тако карактеристичне за ову земљу и ово небо, узмичу пред фаворизованим новим сортама, свугде истим, направљеним по мери дигитрона и трговаца. Ђула, кантаруша, петровача, шарунка, пожегача, ранка, округлица, дреновка, восковача, колачара, лончара, зечица, такиша, лубеничарка… То су само нека од бројних народских имена за сорте у збирци „Аутохтоно и гајено воће рудничко-таковског краја” коју је сакупио Природњачки музеј у Београду. Сакупио, да би сачувао. За неко боље време и неке мудрије људе

Пише: Радмила Таминџић
Фотографије: Александра Савић и НР Прес

Производња квалитетне хране један је од највећих изазова данашњег времена, у чему воћарство има велики значај. Природњачки музеј у Београду поседује вредну збирку под називом Аутохтоно и гајено воће рудничко-таковског краја, која ће, свакако, стално бити допуњавана. Ради превентивног очувања карактеристичних врста воћа Шумадије, аутор пројекта, биолог Александра Савић, уз помоћ кустоса-конзерватора Мирослава Јовановића, годинама је обилазила подручје општине Горњи Милановац: села, њиве и јаруге између планина Рудник, Вујан и Сувобор. Резултат: база података о различитим аутохтоним и одомаћеним врстама воћа које, заједно са српским селом, полако али сигурно нестају.
Горњи Милановац је изразито воћарски крај, са бројним врстама гајеног и дивљег воћа. Најзаступљенија је шљива, потом јабука, па крушка. За све три врсте, као и за друго воће, карактеристично је да се аутохтоне и одомаћене замењују новим сортама, економски исплативијим и отпорнијим на болести. Воће се углавном гаји на малим површинама и само за сопствене потребе, а много ређе плантажно и за откуп. Укључујући и зелену пијацу, на тржишту не постоје вишкови воћа.

ЛЕПОТА КРУШКЕ ЛУБЕНИЧАРКЕ

Боравећи у породичној кући на обронцима Рудника, Александра је приметила да у сваком дворишту постоји воће на које нико не обраћа пажњу. Стабла од стотину и више година, која су данашње старице ту затицале још кад су удајом долазиле у кућу, постала су сметња и планирана за сечу. Често су сува, па више не рађају, а и кад рађају, плодове нема ко да покупи. То јој је дало идеју да се упусти у ову причу.
– Старе сорте јабука нигде не можете наћи, осим ако вам их сељак не покаже. Аутохтоне су ђула, кантаруша, петровача, шарунка. Одомаћене: будимка, илињача, кожара... Донете су, али постоје ту десетинама година. Аутохтоне шљиве су ранка, муљци, босанка, церовачки пискавац, а одомаћене пожегача или маџарка, бела шљива, црна шљива, бугарка и талијанка. На обронку Рудника, изнад села Мајдан, водили су ме да видим крушку лубеничарку, споља ситну и зелену, а унутра црвену, са укусом лубенице. Распаметила сам се! Лепшу крушку у животу нисам пробала. Али нема је више готово нигде, преостала стабла се могу избројати.
И из литературе и на терену Александра је увидела колико је Србија пуна тих старих сорти, колико је то обиље, колика разноврсност, али је такође увидела да у биолошком смислу губимо те гене. Схватила је да је неопходно забележити податке о нашим традиционалним сортама и сачувати их за будућност. Добила је и подршку стручњака Института за воћарство у Чачку, као и оних са Катедре за воћарство Пољопривредног факултета у Београду.

НАРОДСКА ИМЕНА СУ ПРАВА

Налази потврђују оно што смо навели: аутохтоне сорте шљива (пожегача, ранка, округлица, дреновка) у опадању су. Ти засади постепено се замењују новим сортама: стенлеј, чачанска родна, чачанска лепотица...
Све мање је и старих сорти јабука: будимке, кожаре, зеленике, восковаче, колачаре, вајлије, шећерлије, шеварлије, тврдаје, кисељаче, златне парменке, белоцветке, беловаче, видоваче, илињаче, краљице, памуклије... Постепено се замењују новијим сортама: пепинг, вајснер, цар Александар јесењи, делишес (златни, црвени), старкинг, ричардсон, ајдаред...
Постепено одумиру и старе сорте крушака: лончара, зечица, такиша, рањац, медунак, лојовача, лубеничарка, водењаја, видовача, илињача, караманка, дилова масловка, мивљача, озимак, жутица, арапка, ранац, тамњанка, ситна кисељача, кантаруша, сијерак... Замењују их новим сортама које се гаје плантажно: виљамовка, друардова, жифардова...
Из Института за воћарство у Чачку потврдили су нашој саговорници да су ова народска имена воћа аутентична, па их и она у својој збирци тако заводи.
– Те воћке се најчешће могу наћи у сеоским домаћинствима или поред пута. Где год да пружите руку, убраћете орах, јабуку или крушку, па не можете остати гладни. Књаз Милош је наредио да се сади воће поред пута, нарочито орах. Баш у том крају око Горњег Милановца, у селу Луњевици, било је много ораха, али кад је наишла велика економска криза стабла су посечена, људима требала дрва. Међутим, иако је аутохтони генетски материјал у опадању, још није касно да се предузму прави кораци.

ИСТО И У ИСТОЧНОЈ СРБИЈИ

Збирка Аутохтоно и гајено воће рудничко-таковског краја налази се у Биолошком одељењу Природњачког музеја. Конзервирана и адекватно похрањена, садржи преко 900 хербаризованих примерака. Ту су и фотодокументација од око 300 фотографија врста воћа, станишта и пејзажа, као и фоно-записи разговора са мештанима и воћарима. Осим поменутог воћа, кога у овом крају има највише, у збирци су класификоване и многе друге врсте: трешње, малине, купине, леска, дуње, мушмуле… Брескве су ретке, а кајсија на том терену готово уопште нема. Вероватно зато што је Рудник хладна планина. Чим се пређе Вујан према Чачку, у првом селу већ их има.
У последње време Александра Савић је прешла и на нове локације: у источну Србију, моравску Србију, Сталаћ и неприступачне терене Мојсињских планина, околину Књажевца, Хисар... И тамо су села пуна старог воћа, али и старих људи који не могу о томе да брину. А држава, оваква каква је... Материјал са ових нових путовања још је у хербару, тек ће добити своје место у збирци.
– Осим у производњи хране, значај воћарства је и еколошки, јер доприноси заштити и унапређењу животне средине, очувању биоенергетског биланса, сузбијању ерозије, поплава и побољшању климе – закључује Александра Савић. – Иако биљка не нестаје тако брзо као кад се излови нека животињска врста, дефинитивно се иде ка томе, па би требало хитно направити стратегију очувања тог старог сортимента. Ваљало би и стручно и финансијски помоћи домаћинствима код којих се пронађу квалитетне сорте на које се позивамо кроз традицију. Надлежна министарства требало би више да се позабаве добрим стварима карактеристичним за Србију, а здрава храна предњачи међу њима.

***

За зимницу
Од крушака такиша и дивљих јабука правио се слатки напитак водњика. Исечено воће се осуши на сунцу, затим стави у бурад, налије водом и одстоји неко време. Слабом ферментацијом настајало је благо газирано слаткасто пиће које се пило зими.
А воћни колачићи су се правили од нељуштене шљиве маџарке. Прво је од ње куван пекмез, па стављан на листове купуса. Сушио се на сунцу и чувао као посластица за зиму.